"Moramo da pokažemo da smo sposobni da se menjamo"
Do minule subote u Srbiji su postojale samo tri stranke koje od svog osnivanja 1990. nisu menjale lidere: Stranka demokratske akcije Sandžaka (Sulejman Ugljanin), Srpski pokret obnove (Vuk Drašković) i Liga socijaldemokrata Vojvodine (Nenad Čanak).
Sad ih je samo dve: Liga je na 13. Kongresu, održanom 19. novembra u Novom Sadu, nakon 32 godine, četiri meseca i pet dana koliko je na čelu stranke proveo Nenad Čanak, dobila novog predsednika – Bojana Kostreša.
Čanak se zapravo ovaj put nije ni kandidovao – još ranije je, naime, saopštio tu odluku, navodeći da odstupanje s višedecenijske funkcije ne znači i da napušta politiku, a pogotovo ne stranku među čijim je osnivačima bio 14. jula 1990. godine.
„Lično mislim da posle 32 godine bivanja na čelu stranke, tokom kojih sam bio napadan od skoro svake vlasti i opozicije, došao u situaciju da sam LSV-u i samoj ideji za koju se zalažemo od osnivanja postao opterećenje“, naveo je Čanak i dodao da bi njegovo ostajanje na čelu stranke bilo neodgovorno i kontraproduktivno, jer na trenutnoj funkciji nije koristan.
„obNOVA LSV“, kako je glasio moto poslednjeg kongresa, zapravo je drugo ime za resetovanje, a neki bi rekli i za – pročišćenje. Prvi konkretan potez u tom smeru trebalo bi da bude raskid koalicije sa SNS-om u Novom Sada, koja opstaje od 2016. godine.
Iako funkcioneri LSV-a odreda uporno naglašavaju kako su lokalne koalicije u ingerenciji lokalnih odbora (novosadski odbor je trenutno raspušten, čeka se njegovo ponovno formiranje a onda i odluka o daljoj saradnji sa „naprednjacima“), o (izglednom) raskidu koalicije u Novom Sadu počelo se javno govoriti tek kada je Čanak najavio da se više neće kandidovati za predsednika stranke.
Da između Čankovog nekandidovanja i najavljenog izlaska iz koalicije postoji veza, potvrdio je uoči Kongresa najozbiljniji kandidat za predsednika Lige.
“Da li smo mi doneli tu odluku zato što se on ne kandiduje (za predsednika LSV) ili se on ne kandiduje zato što smo mi doneli takvu odluku, ostavimo to ligašima i ligašicama, ali sigurno je povezano jedno sa drugim”, rekao je Kostreš u emisiji Iza vesti na N1.
Čankov poslednji govor članovima stranke na funkciji predsednika sadržao je i dozu samokritike („naš najveći greh je što smo govorili istinu i principe stavljali ispred interesa“), ali i kritike na račun onih koji su Liginu saradnju sa naprednjacima izjednačili sa izdajom („to nam govore oni koji su napravili SNS, oni koji su se mirili sa SPS-om, čiju je zabranu posle 2000. jedino tražila Liga, i sa njima pravili koalicije… Mi smo krivi za to što su oni prevaranti, što vode dogovornu politiku, što su podelili medije na naše i vaše i što će se sve dogovarati u dva salona u Beogradu“). Završivši govor istim stihovima Mike Antića kojim je završio izlaganje prilikom osnivanja LSV-a, Čanak je ispraćen burnim aplauzom: nije bilo previše emocija; delegati Kongresa delili su utisak da zapravo „Nenad nikud ne ide“. Mada, ko zna… „Ostajem član. Kao vojnik partije ću prihvatiti svaki zadatak koji stranka pred mene stavi”, rekao je Čanak. Tek, ranije spekulacije o tome ko će naslediti Čanka, pokazale su se i te kako opravdanim; drugačiji epilog niko nije mogao ni da zamisli.
Dalo se to naslutiti još 2004, kada je Bojan Kostreš, sa tek napunjenih 30 godina života, izabran za najmlađeg predsednika Skupštine AP Vojvodine, nakon što je u prethodne četiri godine tu funkciju obavljao upravo Čanak. Od tada se nekako znalo ko će od Čanka jednog dana preuzeti i rukovođenje strankom. Sad, da l’ se baš očekivalo da će ovoliko proći do tog trenutka…
Kostreš nije samo višedecenijski visoki funkcioner LSV, njen prvi operativac i dugogodišnji generalni sekretar i zamenik predsednika stranke, on je, uz to što mu je već dugo najbliži saradnik, nakon Čanka prva asocijacija na tu stranku, i zato su opravdana pitanja koliko će obNOVA doneti novog u toj stranci a koliko je zapravo reč o popravljanju postojećeg. U šta spada i preispitivanje koristi koje im je donela saradnja sa „naprednjacima“ – toga svakako nema kad je reč o rejtingu stranke.
Blagih očiju i, za razliku od Čanka, mirnih nastupa i govora u kojima retko kad bukti plamen strasti i još manje retoričke gimnastike praćene teškim rečima, Kostreš samo na oko oličava stereotipnu predstavu o Lalama – onim banaćanskim, dakako, jer drugi Vojvođani to i nisu.
Njegova nutrina kao da je ispunjena nasleđem banatskih militara. I to ne samo zbog pasije sakupljanja olovnih vojnika („imam ih baš mnogo, između 450 i 500“), divljenja vojvodi Šupljikcu, kao prvom političkom lideru Vojvodine, čiji je portret krasio zid njegovog kabineta u Skupštini Vojvodine („to je moje privatno vlasništvo i izneo sam ga kad je došao Šandor Egereši i preneo u svoju kancelariju u Ligi“), poznavanja lika&dela Napoleona Bonaparte i Vinstona Čerčila („imao je odvažnosti da uđe u rat kad je bilo neizvesno i zaslužan što je nacizam zaustavljen i pobeđen“).
Kad je situacija zahtevala, i bukvalno je znao biti borben. Kao Ligaš, mit o „mirnom Lali“ srušio je još sredinom 90-ih kada je tokom jednog koncerta u Zrenjaninu pokušao da proaktivno umiri agresivne Miloševićeve policajce „deknuvši“ dobrano jednog od njih. Nerado i danas priča o tome, iako ističe koliko je to bila nadrealna situacija. „Ja ga udarim a bend u tom trenutku kreće da svira ’Hej, Sloveni’ i on, tako ošamućen od udarca, zauzima stav mirno jer svira himna.“ Bio je to jedan od retkih slučajeva kada su pregovori s policijom urodili plodom, odnosno odustajanjem od krivičnog gonjenja. Od ostalih susreta s policijom tokom 90-ih, kao aktivista i borac protiv režima Slobodana Miloševića, broji samo hapšenja.
Od ozbiljnijeg ulaska u politiku pak deluje poput sledbenika istočnjačkih mudraca i filozofa smatrajući da se pesnice ne pokazuju dok se nosi odelo, već se taj nagon nadomešćuje smirenošću, upornošću i jakim argumentima. Pa i tada je umeo, kao da je u nekoj „šutki“ a ne na odgov0rnoj funkciji, da gura glavu tamo gde niko nije bio spreman da podmetne nogu, poput posete turbulentnom Iraku 2005, dve godine nakon američke invazije na tu zemlju. Strpljenje umesto borbenosti i „igara prestola“ unutar Lige testirao je čitavih 30 godina ispravno procenjujući da će njegovo vreme kad-tad doći.
Kao predsednik Skupštine Vojvodine nije samo rekorder po godinama kada je stupio na tu dužnosti, već i po činjenici da nekih sedam meseci nije zakazivao sednicu vojvođanskog parlamenta. Legendarne su već priče o tome koliko je umeo da izbaci iz takta tadašnjeg „boga“ među vojvođanskim demokratama, profesora Dragoslava Petrovića: dogovore se njih dvojica o održavanju sednice, Kostreš pred njim obavi odgovarajući poziv, a čim Petrović ode, Kostreš opozove raniju odluku.
„Demokrate su pokušavale da nasilno promene izbornu odluku, i da ona kroz džerimendering na vojvođanski način, donese korist samo njima na narednim izborima. Mi smo tada bili u koaliciji i samo sam tražio da o tome razgovaramo, ali kad su to odbili, rekao sam da neću sazivati sednicu na kojoj će se izglasati brutalna krađa, pa nek me smene, ako mogu. Na kraju su odustali od toga.“
Ne izjašnjava se otvoreno, pogotovo ne sad kao lider Lige socijaldemokrata Vojvodine, kao „banatski nacionalista“, ali je činjenica da se ne samo posle godina života u Novom Sadu vratio u rodni Tomaševac, već i to da je poslednje dve decenije najgorljiviji zagovornik obnove, navodno, prastare banatske, čobanske igre šore. Njegovom zaslugom, ova igra, koja je navodno bila inspiracija Amerikancima pri ustanovljenju bejzbola a – opet navodno – u Ameriku im je doneo čuveni Banaćanin Mihajlo Pupin, ima od 2001. svoje svetsko prvenstvo, a sam Bojan Kostreš ima status međunarodnog sudije. Uprkos silnim osporavanjima, praćenim odgovarajućim medijskim hajkama, čovek koji je tu igru vratio u žižu interesovanja, čak i polemike da li je bejzbol naša umotvorina, najavljuje novu smotru timova koji plediraju na titulu svetskog prvaka u banatskim šorama.
Kostreš je u svom mandatu kao predsednik vojvođanske skupštine umeo da sabere sva svoja lična i politička ubeđenja, i s tim je bio ok: da, kao njihov fen, u svom kabinetu primi članove legendarnih KUD Idijota; da dosledno brani interese Vojvodine u sporu sa tadašnjim ministrom Velimirom Veljom Ilićem oko štetne koncesije na autoput Horgoš-Požega i na kraju pobedi; i da pozove građane Vojvodine na bojkot referenduma o novom ustavu, smatrajući ga lošim po položaj Vojvodine; da odvažno promoviše rešenje ustavnog položaja Kosova i Vojvodine pozivajući se na statuse koje u Španiji imaju Baskija i Katalonija.
„Spor kakav sam onomad ja imao sa Veljom Ilićem danas je nemoguć. Nije samo problem u tome što je SNS od dolaska na vlast obesmislio postojanje institucija, tu je i jedan od njihovih prvih poteza a to je smanjenje budžetskih davanja za stranke. To je bio jak udar na demokratiju, jer uništenjem političkih stranaka građani su izgubili mogućnost da njihovi interesi budu artikulisani. Meni su super svi ovi koji protestuju na ulicama, ali demokratija ne može bez stranaka, oni moraju da te interese guraju kroz politički sistem. Uništenjem stranaka i obesmišljavanjem institucija, Vučić nas je doveo u položaj talaca. Naša pobuna protiv koncesije, kojom bi Vojvodina bila besramno opljačkana, bila je u vreme postojanja institucija i na kraju je pritisak na njih i dao rezultat pa se od čitavog posla odustalo.“
Kao novi predsednik LSV-a, veruje da postoji prostor za saradnju sa drugim opozicionom strankama, uprkos drugačije intoniranim izjavama koje su se mogle čuti proteklih nedelja. „Hajde da vidimo da li je to trajan stav ili su to pak trenutni stavovi pojedinaca iz Novog Sada. Razumem njihovu sumnju i podozrenje, postojala su ta neka ograničenja i ja ću istrajati u tome da Liga ne može da sedi na dve stolice – da ne možemo biti u koaliciji sa SNS-om – ili neću biti predsednik. Moramo da pokažemo da smo sposobni da se menjamo, i prema potencijalnim partnerima a pogotovo prema građanima i građankama, i da povratimo poverenje – ne rečima, već delima. Našu budućnost vidim kao deo liberalno-građansko-levo-zelenu alternativu ovom režimu i verujem da ona možda isprva neće biti jaka ali sam siguran da će biti pobednička. Pre toga, neophodno je da Liga uveri potencijalne partnere da se promenila, da počnemo da verujemo jedni drugima i pronađemo ključne tačke saradnje. Liga u te odnose unosi svoje višedecenijsko iskustvo i čvrstinu članstva koje je znalo i za dobro i za loše, i kad su bili ponosni i kad su bili razočarani. Naši potencijalni partneri, s druge strane, moraju da polože samo jedan test – da opstanu nakon dva izborna ciklusa. Lako je biti ’letnji hit’, teško je biti hitmejker.“
Član je Lige socijaldemokrata Vojvodine, formalno, od svog punoletstva, 1992. godine. „Primljen sam 1992. godine, ali sam zahtev za članstvom podneo godinu dana ranije. Međutim, tada sam bio još maloletan, te mi nisu dozvolili da budem član, pa na mojoj pristupnici i dalje stoje dva datuma – kada sam izrazio želju da postanem član LSV, i onaj kada mi je to zakonski omogućeno.“ Izabrao je LSV, jer je “jedina stranka koja je otvoreno vodila antiratnu akciju i suprotstavila se ludilu koje se događalo na prostorima bivše Jugoslavije.“
Jedan je od inicijatora osnivanja lokalnog LSV Zrenjanin i njegov predsednik od 1995. do 1996. godine. Jedan je od osnivača Lige vojvođanske omladine (LVO). Bio je osnivač, glavni i odgovorni urednik ligaških novina „Slobodna Vojvodina“. Veliki je pobornik rodne ravnopravnosti i jedan od inicijatora formiranja Foruma žena Lige socijaldemokrata Vojvodine. U sklopu gotovo svih predizbornih kampanja šef je Izbornog štaba LSV.
Od 1996. do 2000. godine bio je najmlađi odbornik Skupštine opštine Zrenjanin i šef odborničke grupe. Tokom protesta protiv režima Slobodana Miloševića sa drugim odbornicima spavao je u sali Skupštine opštine Zrenjanin, od 27. decembra 1996. do 7. januara 1997. godine. Organizator je antirežimskih demonstracija i protesta 1999. i 2000. godine, a u to vreme privođen je 15 puta.
Od 2000. do 2003. godine bio je poslanik Narodne skupštine Republike Srbije i šef poslaničke grupe LSV. Za poslanika republičkog parlamenta biran je i 2008, 2012. i 2014. godine. Trenutno je odbornik u Skupštini grada Zrenjanina.
Ljubitelj je „tvrđeg“ zvuka – sluša WASP, Metallicu, AC/DC, Offspring, Pekinšku patku, Ritam nereda, Atheist Rap i Gobline. U rodnoj kući u Tomaševcu zidove krasi u drvetu izrađeni zaštitni znak benda Motörhead.
Rođen je 25. avgusta 1974. godine, u Zrenjaninu. Osnovnu školu je završio u Ečkoj, a Srednju ekonomsku školu u Zrenjaninu. Po zvanju je diplomirani ekonomista. Živi u Tomaševcu i ne planira da se seli u glavni grad Vojvodine ni nakon što je izabran za lidera Lige.
Denis Kolundžija (VOICE)
